De­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Nik­ši­ća, u na­se­lju Gli­ba­vac, u ku­ćer­ku od ne­pu­nih pet­na­est kva­dra­ta u iz­u­zet­no te­škim uslo­vi­ma ži­vi se­dam­de­set­tro­go­di­šnja De­sa De­li­ba­šić sa si­nom Mi­li­ćem (37). Nji­ho­vo je­di­no pri­ma­nje je 76 eura na ime so­ci­jal­ne po­mo­ći, a od to­ga De­li­ba­ši­ći za osnov­ne po­tre­be ne mo­gu ni­šta da obez­bi­je­de. Ne­vo­lja je ve­ća što su obo­je obo­lje­li, De­sa je od po­slje­di­ca mo­žda­nog uda­ra već ne­ko­li­ko go­di­na sko­ro ne­po­kret­na, a Mi­lić je ta­ko­đe obo­lio. Te­ra­pi­ja ko­ju pri­ma go­di­na­ma, is­ta­kao je on, do­dat­no mu je uru­ši­la zdra­vlje, pa iako že­li ne mo­že da ra­di. Otac ga je, ka­zao je Mi­lić, na­pu­stio ka­da je imao če­ti­ri go­di­ne, osta­viv­ši nje­ga i maj­ku u jed­noj pro­sto­ri­ji ku­ćer­ka u ko­jem i da­nas ži­ve. Kad je pre­mi­nuo, Mi­lić je pre­ko nad­le­žnih po­ku­šao da ostva­ri pra­vo na nje­go­vu pen­zi­ju ka­ko bi on i maj­ka ima­li ma­kar od če­ga da ži­ve.
– Svu neo­p­hod­nu do­ku­men­ta­ci­ju pre­dao sam Fon­du PIO, ali su me od­bi­li jer im tre­ba do­ku­men­ta­ci­ja o isto­ri­ji mo­je bo­le­sti iz dje­tinj­stva. Dok­tor­ka ko­ja pra­ti mo­je zdrav­stve­no sta­nje sve im je pri­lo­ži­la, ali to ni­je bi­lo do­volj­no. Na­da­li smo se da će­mo do­bi­ti tu pen­zi­ju, pa ko­li­ka god da je, jer da­lje da ži­vi­mo ova­kvim ži­vo­tom za­i­sta ne mo­že­mo, is­pri­čao je Mi­lić ko­ji se, iako i sam te­ško bo­le­stan, bri­ne o maj­ci.
Za obo­je neo­p­hod­ni su li­je­ko­vi, do ko­jih naj­če­šće te­ško do­la­ze, a ka­da su u pi­ta­nju hra­na i dru­ge po­trep­šti­ne o to­me, u nji­ho­vom slu­ča­ju, ne mo­že se ni go­vo­ri­ti jer im fa­li sve­ga. Mi­lić je is­ta­kao da u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ni­je­su bi­li dok mu je maj­ka mo­gla da ra­di, a De­sa je pri­hva­ta­la i oba­vlja­la sve fi­zič­ke po­slo­ve.
– Te­ško mi što da­nas ja njoj ne mo­gu pru­žim ma­kar dje­lić ono­ga što je ona me­ni sve ove go­di­ne. Do­bri lju­di ko­ji zna­ju u ka­kvoj smo si­tu­a­ci­ji po­mog­nu nam, i ja ne znam šta bi­smo da ni­je bi­lo to­ga, ali sam svje­stan da u ova­kvom vre­me­nu te­ško mo­gu oče­ki­va­ti da mi ne­ko ne­što da i naj­vi­še bih vo­lio da ja mo­gu da ra­dim i pri­vr­je­đu­jem, ali ne mo­gu, is­ta­kao je on.
Obje­kat u ko­jem ži­ve je oro­nuo, vla­ga je „osvo­ji­la” ci­je­lu pro­sto­ri­ju. De­li­ba­ši­ći ne­ma­ju ni mo­kri čvor. Nik­šić­ki odje­ljak Vo­lon­te­ra Cr­ne Go­re do­ni­rao im je ne­dav­no osnov­ne na­mir­ni­ce, bra­šno, ulje, še­ćer i tje­ste­ni­nu, ali s ob­zi­rom na si­tu­a­ci­ju u ko­joj De­li­ba­ši­ći ži­ve, a mi se pri­li­kom po­sje­te u to i uvje­ri­li, po­moć im je neo­p­hod­na kon­stant­no.B.B.